Tragom objava u grupama društvene mreže Facebook, KOSMO je saznao za tešku priču Nadice Stanojević, majke iz Srbije, koja 30 godina traga za ukradenim detetom. Po poslednjim informacijama, njen sin radi u Beču. Ovo je apel naše redakcije – pomognimo majci da pronađe svoje dete!
Nadica Stanojević se, nakon uredne i donesene trudnoće, porodila u požarevačkoj bolnici 7. oktobra 1994. godine. Na svet je došao dečak za kojeg su lekari odmah rekli da je namučen na porođaju, te da će ga odmah prebaciti u Beograd, na Institut za majku i dete.
„Moju bebu sam videla odmah po rođenju i u trenutku kad su je u nosiljci odnosili za Beograd. Imao je plavkastu boju kože, što nije neuobičajeno za bebe. Suprug i ja, kao i naše dve starije devojčice, verovali smo da će nam se dete vratiti kući živo i zdravo. Odlazili smo svaki drugi dan u Beograd, a onda kad nismo putovali, zvali smo Institut da čujemo da li je naš sin dobro. Govorili su nam da ima probleme sa plućima, odnosno sa disanjem, pa su rekli da ima mišićnu slabost, za koju nisu mogli da utvrde uzrok, ali nije bilo izjava koje bi nas dovodile u stanje panike. Naravno, bilo nam je teško jer smo kod kuće sve bili pripremili za dolazak našeg veoma željenog deteta“, priseća se majka teških trenutaka.
Nadica je sa suprugom i ćerkicama 7. novembra 1994. godine opet bila u Beogradu. Kako sve vreme nisu nijednom videli dete zato što je, navodno, bilo na intezivnoj nezi, zamolili su portira za pomoć. On ih je odveo do terase sa koje su kroz staklo videli lepu i zdravu bebu koja nije bila u inkubatoru, nego u prozirnom bebi-boksu. To je bilo jedino novorođenče u toj prostoriji, a njegov izgled je upućivao na optimizam, odnosno na nadu da će ga uskoro mama imati u naručju.
„Nažalost, mi nemamo potvrdu da smo sa terase videli našeg sina. Sledećeg dana, tj. 8 novembra 1994. godine, kad sam pozvala telefonom da pitam kako mi je beba, rečeno mi je da je preminula pola sata ranije. Sutradan smo suprug i ja otišli za Beograd, a na Institutu su nam dali papir sa kojim smo otišli u opštinu Novi Beograd da prijavimo smrt deteta. Tamo su nam dali izvod iz knjige umrlih i saopštili da će oni po službenoj dužnosti obavestiti Matičnu službu u Požarevcu, gde je beba rođena. To nisu uradili ni do današnjeg dana“, sa puno gorčine priča majka.
Sumnje su postajale sve teže
U Institutu za majku i dete u Beogradu, roditeljima je rečeno oni organizuju sve oko sahrane, koju preuzima Gradska kapela. Međutim, kad je Nadica Stanojević počela da traži papire o smrti svog sina, na videlo su isplivale brojne nepravilnosti, koje opravdano navode na sumnju da je slučaj obavijen nizom nelogičnosti i mahinacija.
„Godinama kasnije smo dobili sprovodnicu leša u kojoj piše da se telo deteta šalje na kućnu adresu na dan kad je konstatovana smrt, odnosno 8. novembra 1994. Na obdukciju se, po dokumentima, telo deteta šalje 10. novembra, a kao datum rođenja naveden je 8. novembar, tj. dan kad je beba zvanično preminula. Da ironija bude veća, inspekcija Ministarstva zdravlja tvrdi da smo mi mrtvo dete odneli kući u Požarevac 8. novembra i vratili ga 10. da bi se uradila obdukcija. Naše dalje istraživanje dovelo nas je do saznanja da Gradska kapela Beograd ni na jednom svom groblju nema evidentiranu smrt pod prezimenom Stanojević u novembru 1994. godine“, iznosi majka podatke koji su je učvrstili u uverenju da joj dete nije preminulo.
Nada je ojačala
Kod gospođe Stanojević su se nade rasplamsale kad joj je majka pre šest-sedam godina ispričala da je, vraćajući se iz Beča, u prevozu upoznala momka koji kao jaje jajetu liči na njenog mlađeg sina. Dodala je da joj je rekao da živi u Mladenovcu. Za Nadicu je to bio novi putokaz.
„Moja mama nije bila upućena u moje sumnje i traganja, pa nije mladića previše ispitivala. No, ja sam pomislila da on u Beču radi ili se školuje, pa sam u mladenovačkim FB grupama počela da objavljujem fotografiju mog mlađeg sina, s nadom da će na osnovu sličnosti, neko prepoznati njegovog brata. Nakon što sam istu sliku objavila u jednoj bečkoj FB grupi, javio mi se mladić koji je tvrdio da dečko identičnog lika kao konobar radi u nekom našem kafiću u Ottakringer Strasse. Evo, i pre dva dana me je kontaktirao dečko iz Mladenovca koji kaže da ga je na nekim veseljima posluživao konobar koji je isti kao momak sa slike, odnosno moj mlađi sin. Sve to mi govori da moje dete živi, treba samo da saznam gde tačno“, Nadicu ne napušta nada.
U međuvremenu, za državu Srbiju je sin bračnog para Stanojević zvanično živ.
„Nepunih 18 godina po rođenju, na našu kućnu adresu, a na ime mog starijeg sina, stigao je poziv da se javi u Vojni odsek, kao i rešenje o upisu u glasački spisak. Zamislite, u požarevačkoj policiji je upisano da mu je prebivalište u našoj porodičnoj kući, a takođe se vodi kao lice koje još uvek nije preuzelo svoja lična dokumenta – ličnu kartu i pasoš. Iskrena da budem, ne mogu da verujem u postojanje tolikog broja eventualnih grešaka, a onda ne mogu ni da verujem da mi je sin zaista preminuo. Ja zaista ne želim da mu svojim traganjem remetim život i, šta god da se desi, neću da mu budem teret. Najveća želja mi je da saznam da je živ i zdrav, da postoji i da mogu sa radošću i ponosom da kažem: imam dve ćerke i dva sina! Zato, molim vas, ako ga prepoznate po slici mog mlađeg sina, javite se, ugrejte radošću ovo majčino srce!“
Autorka: Vera Marjanović
Folge uns auf Social Media!
