Alen Selimi je u Skadarliji, poznatoj boemskoj četvrti u Beogradu, prodavao ruže i pevao, kad ga je zapazila devojka iz filmske ekipe filma „Nedelja“ i uzviknula: „Imamo malog Džeja!“
Alen ima dvanaest godina i sitne je građe, baš kao i Džej Ramadanovski, pevačka legenda iz Srbije, čije je detinjstvo dočarao u novom hit-filmu „Nedelja“. Živi u Beogradu u velikoj porodici koju, pored roditelja, čine šestoro dece: četiri devojčice i dva dečaka. Ide u peti razred osmogodišnje škole i kaže da voli sve predmete u školi. No, u filmskoj ekipi smo čuli da mu je čitanje bilo vrlo problematično, pa su uporno i vredno radili sa njim, kako bi savladao tu veštinu jer je trebalo učiti zahtevne tekstove. Ulogu pokojnog Džeja Ramadanovskog, ubogog romskog dečaka, koji je više odrastao na ulici i u dečjem domu, nego u roditeljskoj kući, odigrao je briljantno.
Alen Selimi je, u organizaciji kompanije „Adria Film“, koja se bavi bioskopskom distribucijom filmova sa Balkana, došao u Beč na evropsku premijeru filma „Nedelja“. Kao veliki i pravi glumac poklonio se publici, ali vrlo je stidljiv kad neko želi da razgovara sa njim. No, kad ga je novinarka magazina KOSMO ubedila da se malo druže, odmah je pitao: „A gde ti je kamera?“ Razgovor sa njim je u nekim trenucima bio vrlo emotivan jer u dečjoj iskrenosti nema kalkulacije, pa se između redova nazire život kakav ne vode druga deca.
KOSMO: Jesi li nekad želeo da budeš glumac?
Alen Selimi: „Ne! Uvek sam želeo da budem pevač. I sad više volim da pevam, nego da glumim. Snimam sebe, svaka vrsta muzike mi se dopada, ali Džejeve pesme sam slabo znao pre filma. Njega su slušali moja sestra i brat. Video sam njegovu sliku na Dorćolu i čuo sam za njega i to je sve.“
Kako si ti upoznao ljude sa filma?
„Bio sam u Skadarliji. Tamo često idem sa drugovima, a kad je hladno, uđem u kafanu i puno ljudi me zna. Te večeri sam bio sa sestrom, prodavao sam ruže i pevao ispred jedne kafane, gde je sedela neka Ana sa drugaricom. Ja sam joj poslao poljubac, pa se ona nasmejala i takođe meni poslala poljubac. Kad je izašla, pitala me je da li znam da pevam. Odgovorio sam da znam, a ona je tražila da joj otpevam pesmu ’Nedelja’. Meni to nije bilo teško, a ona je bila radosna i uzviknula je: Bravo, našli smo malog Džeja!“
Šta se dešavalo dalje?
„Ana radi za film i rekla je da treba da razgovara sa mojim roditeljima, ali ja sam joj rekao da ću to sam uraditi, a da mene može da nađe na Instagramu. Sledećeg dana sam sve ispričao mojoj mami, ali ona mi nije verovala. Tek kad su kod nas kući došli ljudi sa filma, shvatila je da ne lažem. Nisu se roditelji bunili što ja to želim. Šta ima da se bune, oni su mi dopustili da radim šta ja hoću. I da su se bunili, ja bih išao na snimanja. Ljudi sa filma su nas odvezli negde, složili su se ona i tata da ja idem na snimanje, potpisali su dozvolu i tako je krenulo.“
A kako je bilo sa školom?
„Ja sam pitao nastavnicu da li mogu da ne dolazim u školu radi snimanja filma, a ona je odgovorila da nema nikakvih problema, ako je to meni bitno. Bilo mi je milo, pa sam joj rekao da je to film i da mora da se radi. Kad nisam bio na snimanju, išao sam u školu. Deca mi nisu verovala kad sam im pričao šta radim.“
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani!
Folge uns auf Social Media!
