„Das Vorwahlprogramm/Predizborni program” promocija stvaralačkog dela Gorana Novakovića

KOSMO: Na ovoj književnoj večeri, pored svog prvog romana „Lift“ koji do kraja godine izlazi na nemačkom i srpskom jeziku, predstavićete između ostalog i knjigu „Beč za naše“. Koje poruke našima, ali i drugim čitaocima kroz ovo „Uputstvo za upotrebu grada“ želite da pošaljete?

Novaković: Iako je u ponečemu zastarela, tu knjigu u nešto starijem izdanju i drugom tiražu (Wien für (In- und) Ausländer, die hier leben wollen oder leben müssen. Nicht für Touristen; Selbstverlag) još uvek povremeno prodam na nemačkom. Ona je vrlo prikladan poklon za svakog austrijskog prijatelja koji ima smisla za kritiku i humor. Na srpskom sam je objavio u aktualiziranom izdanju 2020. godine pod kratkim naslovom „Beč za naše“, pa sad, ko se kako razume… A poruka je samo jedna: Beč je predivan. Nemojmo ga svojim neznanjem i nebrigom o ljudima koji ovde žive sa nama činiti lošijim mestom za život. Svaka strana treba da napravi po jedan korak.

Književno veče se održava uoči  nacionalnih parlamentarnih izbora u Austriji, a kako navodite „Vreme pred svake izbore je vreme dizanja uzbune.“ Koje su to migrantske problematike na koje bi trebalo skrenuti pažnju pre ovih izbora?

Nema takvih. Svaka grupa pridošlica iz raznih inostranstava ima problema u skladu sa vremenom dolaska i generacijom u kojoj ovde žive. Penzioneri iz nekadašnje SFRJ imaju sasvim drugačije priče i položaj nego njihova deca i unuci, a da ne govorimo o bosanskim, ili onim najnovijim izbeglicama, od 2015. do danas.

Beč je predivan. Nemojmo ga svojim neznanjem i nebrigom o ljudima koji ovde žive sa nama činiti lošijim mestom za život. Svaka strana treba da napravi po jedan korak.

Koje su najčešće predrasude o migrantima sa kojima ste se susretali, a koje su Vam poslužile kao inspiracija za Vaša dela?

O predrasudama više govorim u svojoj maloj rasprodatoj knjizi VWdA na nemačkom u kojoj ih upoređujem. Bez predrasuda niko ne živi. One su lagodan put da se nema vlastito mišljenje, jer za njega treba praviti lična iskustva. Ako mi, dakle, neko kaže da su npr. svi doseljenici iz … skloni nasilju, da hoće kod nas da žive kao u srednjem veku, da su žene za njih ništa… ja nemam ni najmanju želju da se upoznam s bilo kim od njih i utvrdim je li tako. O svakoj generaciji doseljenika je svaka generacija domaćih imala svoje predrasude, koje se prenose s kolena na koleno. Time se bavim i u svom romanu „Lift”.

Kako publika reaguje na vašu ideju „Države bez stranaca“? Smatrate li da je to suptilna kritika ili samo satirični prikaz?

Naravno oboje. Da bi bilo smešno mora biti poruga. Ovo je „smešni“ komad o posledicama nestanka svih stranaca iz „jedne EU-države“, a koje, to ne znamo…

Šta mislite da bi trebalo promeniti prilikom integracije u praksi onih koji se integrišu, ali i onih koji pomažu u toj integraciji?

Treba se uzajamno prilagođavati. Svaka nova generacija doseljenika je drugačija, kao i kulturno zaleđe s kojim dolaze. Zato se ponude za njih moraju prilagoditi stvarnim potrebama i vremenu turbo-migracija u kojem svi živimo i koje će potrajati, ako se ne desi nešto radikalno, što ne bih želeo.

Kakva je Vaša vizija budućnosti migrantskih zajednica u evropskim gradovima?

Migrantske zajednice treba da znaju gde zaista hoće da žive, ali i gde hoće da im žive deca. Ako je to, na primer, ovde u Austriji, onda je učenje nemačkog i komunikacija s domaćim stanovništvom od presudne važnosti. A kako će državama s tim i toliko velikim migrantskim zajednicama biti u budućnosti, zavisi i od njihovog autohtonog stanovništva, a ne samo od spremnosti doseljenika da se prilagode. Svako mora da napravi po jedan korak, da bi nam u budućnosti svima bilo dobro. Naposletku i iz čisto ličnog interesa.

Knjige i majice iz raznih kolekcija „VAJTUNDBRAJT“ prodavaće se na licu mesta.