Koliko je život izazovan kada ga čitavog spakujemo u nekoliko kofera, niko ne zna bolje od nas migranata. Dani, meseci ili godine provedeni u nepoznatom, suočavajući se sa kulturološkim i jezičkim barijerama sami po sebi nose teško breme koje može postati teže ako ste žena koja se pored svih prepraka suočava i sa onim rodnim.
Ipak balkanska zajednica u Beču obiluje izvanrednim ženama koje su na svom putu, ne samo savladale poteškoće, već uspele da pronađu svoje mesto u austrijskom društvu i ostvare značajne uspehe u svojim profesionalnim sferama.
Danas, kada proslavljamo Dan žena, „KOSMO“ vam predstavlja pet životnih priča, pet mladih žena balkanskog porekla čija svedočenja mogu služiti kao podsetinik da žene mogu postići baš sve što žele.
Ovo su priče naših žena…
Sanja Lukumbuzya (30) asistentkinja na Tehničkom univerzitetu u Beču
„Moje srce pripada logici“, reči su kojima mlada Sanja Lukumbuzya, rođena Pavlović opisuje svoj životni i profesionalni put iz rodnog Niša (Srbija) do katedre za Ekspertne sisteme i baze znanja (Knowledge Based Systems) na prestižnom Tehničkom univerzitetu u Beču gde je doktorantkinja logičkih metoda u informatici i asistentkinja.
„Po pričama mojih najbližih, oduvek sam bila jako radoznala, ljubopitljiva i prosto nisam prihvatala odgovore koji po mom mišljenju nisu bili dobro obrazloženi ili nisu imali smisla. Pretpostavljam da me je ta potreba da moji zaključci i odluke budu logički obrazloženi i da stoga nema mesta sumnji i nesigurnosti odvela put formalne logike. S obzirom da logika igra veliku ulogu u matematici i informatici, prosto je bilo samo pitanje vremena kada ću se zaljubiti u ove dve nauke.“
„Svet informatike, računara i veštačke inteligencije je jako dinamična sredina. Smatram da je veoma uzbudljivo biti svedok toga koliko je tehnologija napredovala u poslednjih par decenija. Što se tiče moje uže specijalnosti – ekspetski sistemi, baze znanja i automatsko zaključivanje – opet se vraćam na moju fascinaciju logikom. Za razliku od ljudi, kompjuteri mogu da sačuvaju u svojoj memoriji veliki broj informacija. Međutim, postoji velika razlika između informacija i znanja. Naime posedovati znanje zahteva da razumemo šta sačuvane informacije zapravo znače i kako ih možemo iskombinovati da donesemo nove zaključke. Mogućnost da naučimo kompjutere da samostalno pretvore informacije u znanje uz pomoć logike mi je fascinantna“, kaže Sanja za „KOSMO“.
Od Niša do Beča
Traganje za logikom, želja za akademskim usavršavanjem, ali i tadašnja ljubav su je nakon srednje škole doveli u Beč.
„Pred kraj srednje škole, moj tadašnji partner je dobio ponudu koja se ne odbija – da upiše doktorat u Beču pod mentorstvom jako cenjenog profesora, takođe iz sfere računarskih nauka. S obzirom na to da sam ja već želela da studiram u inostranstvu, rešila sam da pratim svoje srce i pođem sa njim. Naravno, ono što je dodatno olakšalo ovu odluku je to da je Beč blizu, da je mnogo naših ljudi već ovde da mi se nađu ako zatreba, kao i to da Tehnički univerzitet u Beču ima jaku katedru za logiku i računarske nauke.“
Nakon 12 godina, koliko sada živi u njemu, Beč je u potpunosti osvojio srce ove mlade naučnice koja se u njemu oceća kao kod kuće. Međutim, Sanja prve godine po preseljenju pamti kao vrlo izazovne.
„Kao i svakoj drugoj osobi koja po prvi put napusti svoj dom meni je nedostjala porodica kao i prijatelji. Nostalgija je bila pogoršana time što mi je prvih par godina bilo jako teško da ostvarim kontakt i uspostavm prijateljstva sa Austrijancima, bilo to zbog razlika u kulturi ili zbog mog ograničenog znanja nemačkog jezika. Definitivno najveći izazov sa kojim sam se suočila po preseljenju bio je jezik. Iako sam nemački učila u Srbiji, dobro se sećam prvih fakultetskih dana i vežbi iz algebre i diskretne matematike kada me je profesor prozvao ispred table da odgovaram pred punom salom. Na sva njegova postavljena pitanja sam samo ćutala, ne zato što nisam znala odgovore već zato što nisam umela da se adekvatno izrazim na nemačkom.“
Jedina žena u učionici
Ove dane pune prepreka Sanja je uspela da prevaziđe, napreduje i pronađe svoje mesto u nauci, koja se i danas zbog decenijski utemeljenih društvenih očekivanja i rodnih stereotipa smatra muškom. Upravo iz ovog razloga neretke su situacije kada je Sanja bila jedina žena na predavanjima na svom univerzitetu. Činjenica da imaju jednu damu na predavanju iznenađivala je i profesore.
„Jedna od mojih omiljenih anegdota na ovu temu su vežbe iz jednog od logičkih predmeta, koji inije bio veoma popularan. U učionici smo se našli desetak muškaraca i ja. Kada se profesor pojavio, prvo što je izgovorio je bilo: „O, kakvo iznenađenje, danas sa nama imamo i jednu damu!“ Meni ovo okruženje nije smetalo jer sam odgajana uz mantru da uz dovoljno rada i truda, možeš postići šta god poželiš. Čvrsto verujem u to da ne postoji razlika između polova što se tiče inteligencije i kognitivnih sposobnosti. Međutim, nemam sumnje da bi osobama koje u toku odrastanja nisu imala istu vrstu podrške ovakva situacija bila pomalo zastrašujuća.“
„Odgajana uz mantru da uz dovoljno rada i truda, možeš postići šta god poželiš!“
Sanjin talenat i vredan rad primećen je već na drugoj godini fakulteta kada je zbog izuzetno visokog proseka dobila priliku da postane saradnik u nastavi.
„Postoji veliki pritisak na žene da se što pre ostvare na svim poljima i u svim ulogama, uz minimalnu podršku.“
Iako je kada je u pitanju zastupljenost polova u informatici, situacija na Sanjinim doktorskim studijama drugačija te gotovo polovinu polaznika instituta čine žene, ova naučnca smatra da treba promeniti mnogo toga u korist žena koje se bave naukom.
„Uprkos svim incijativama koje promovišu jednakost polova, društvo i dalje ima drugačija očekivanja od žena i muškaraca. Koliko su duboko usađene ove rodne uloge u našu podsvest sam shvatila tek nakon što sam postala majka. Moj suprug je još u toku moje trudnoće izrazio želju da on preuzme brigu o detetu neko određeno vreme, kako bih ja mogla da se vratim na posao i što pre završim doktorat. Međutim, ono na šta nismo bili spremni su komentari poput: „Kako to? Pa, detetu treba majka!” Onda opet, kada je moj sin krenuo u obdanište sa 14 meseci: „Pa što ga šaljete tako rano? On je još jako mali, detetu treba majka!”
„Postoji veliki pritisak na žene da se što pre ostvare na svim poljima i u svim ulogama, uz minimalnu podršku. Večiti konflikt porodica-karijera i kako postići sve u isto vreme je veliki izvor stresa mnogim ženama u mom bliskom okruženju“, objašnjava Sanja ističući:
„Volela bih da u budućnosti živim u svetu koji je uređen tako da svako može samostalno da odabere svoj put i ide svojim tempom bez velike žrtve i bez spoljašnjih osuda. Želela bih da to bude svet gde se vrednost osobe, a pogotovu žene, ne meri time koliko je postigla i u kom vremenskom okviru.“
„Beč te čeka“
„Većina izazova koji se nama u datom trenutku čine prevelikim i nepremostivim, su zapravo i te kako premostivi samo zahtevaju malo prostora i vremena. Korak po korak, krenite od najmanje stvari koju možete da učinite da poboljšate svoju situaciju i uvek imajte u vidu to da progres nije linearan. Usponi i padovi su sastavni deo svake priče, jedino je bitno da se vi, kad se sve sabere i oduzme, krećete u pravom smeru. Upravo zato bih volela čitateljkama uz Billy Joea da pošaljem posebnu poruku svim uz reči „It’s alright, you can afford to lose a day or two When will you realize, Vienna waits for you? (U redu je, možeš sebi priuštiti da izgubiš dan ili dva. Kad češ shvatiti da te Beč čeka“, poručuje Sanja.
Nastavak priče o našim uspešnim ženama u Beču pročitajte na sledećim stranicama!
Folge uns auf Social Media!
