Elma Hot Dervić (31), postdoktorantkinja Medicinskog univerziteta u Beču
Da elektrotehnika i medicina mogu biti savrešni spoj koji ostavlja vrlo opipljiv i značajan trag u društvu pokazuje primer mlade inženjerke elektotehnike koja je svoj akademski i naučni put iz svog rodnog Bijelog Polja u Crnoj Gori nastavila u Beču gde je za jako kratak vremenski period postigla značajne akademske i poslovne uspehe.
Mladu naučnicu je u Beč dovela ljubav, budući da se ovde preselila sa svojim suprugom, a kako ističe, po dolasku u ovaj grad rodila se još jedna vrsta ljubavi koja i dalje traje.
„Moj dolazak je bio najviše motivisan dolaskom mog supruga, koji je došao po preporuci kao sjajan studen na doktorske studije na Tenički univerzitet u Beču (TU Wien). Ja nijesam bila tako hrabra, tako da sam prvi susret sa bečkim univerzitetima imala pomoću OAED stipendije. Tada sam dobila priliku da dodjem na par mjeseci u naučno istraživačku posjetu. Potom se stvorila šansa da nastavim svoj naučni put koji je započeo na Univerzitetu Crne Gore“, objašnjava Elma za „KOSMO“ dodajući „Odmah sam se zaljubila u ovaj grad, i dalje sam zaljubljena, iako ne nosim tako sjajna iskustva s ljudima koje sam upoznala kada sam došla u Beč. Ako pitate moje roditelje Beč je savršeno mjesto jer je grad u lijepoj i uredjenoj državi, a do njega se može doći autom iz Crne Gore.“
Beč je za Elminu porodicu bio savršeno mesto ne samo zbog mogućnosti akademskog napretka i razvoja već i iz poslovnih razloga a budući da su ona i njen suprug neposredno pre presljenja otpočeli startup projekat.
Dolazak u stranu zemlju i mnogo izazova
Vreme koje po preseljenju provodila u Beču, za ovu mladu naučnicu bilo je vrlo uzbudljivo, koja se kako ističe vrlo brzo uverila zašto je baš Beč proglašen najboljim gradom za život.
„Izazova je bilo mnogo. Iako smo bili suprug i ja bili zajedno ipak smo se osećali usamljeno. Naši prijatelji i porodice su ostale u Crnoj Gori. Naivni i puni energije studenti iz Crne Gore su brzo izašli iz svog startap projekta koji se nije razvijao u smjeru u kojem smo mi mislili da treba. Motivaciju i energiju smo oboje usmjerili na doktorske studije. Oboje smo završili doktorske studije u oblasti koje su nam bili inspirativne i zanimljive. Iako smo oboje elektroinzinjeri po struci, naši akademski putevi su vrlo različiti. Tako sam ja doktorske studije završila na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču.“
Iako su prve godine bile vrlo izazovne Elma je u svemu što je tada činila pronašla smisao i unutrašnju motivaciju.
„Od kolege sam naučila da je lična unutrašnja motivacija zapravo jako važna. Jednom sam čula kako psiholozi upozoravaju roditelje da ne udovoljavaju sve svojoj djeci, kako im ne bi uništeli izvornu motivaciju. Reklo bi se da su moji roditelji moju motivaciju sačuvali. Uvijek se u našoj kući znalo da se uči za samog sebe i da za to nema poklona. Tako da sam ja to prihvatila kao normalno i nakon učenja za ocjene, učenje za ispite, naučila da učim za sebe, da se borim za sebe. Budim se s ciljem da taj dan budem što bolja osoba, da moj doprinos svijetu ne bude samo ugljen-dioksid, već da nešto korisno uradim i za sebe i za druge.“
„Vjerovatno bih teško radila posao u kojem ne vidim svhru ili kako danas kažu uticaj. Na moju veliku sreću imam priliku da radim na projektima koji mi se čine da imaju smisao, sa sjanim ljudima koji su kao i ja motivisani. Kada prestanem da se radujem kao malo dijete rezultatima na poslu, to je znak da promijenim ili projekat ili posao.“
„Voljela bih kada bi naučnice imale jednake mogućnosti kao njihove kolege“
Ipak, Elma smatra da u nauci, ali i društvu treba dosta toga da se promeni.
„Mnoge stvari mi se ne dopadaju u akademiji. Voljela bih kada bi neka pravila i očekivanja bila drugačija, voljela bih kada ne bismo imali zanemarljiv procentat studentica na mom smjeru elektrotehnike, voljela bih kada bi naučnice imale jednake mogućnosti kao njihove kolege. Naravno, voljela bih da mijenjam mnoge stvari u društvu, naročito u svom crnogorskom društvu. Bilo bi divno kada ne bi postojao tako veliki jaz između bogate manjine i osiromašene manjine u Crnoj Gori, kada nepotizam ne bi bio opšte prihvaćen.“
„Voljela bih da ovaj intervju pročita da neka druga mala Elma i shvati da se ona i ja ne razlikujemo. Da sve korake koje sam ja prošla, može i ona.“
Biti prihvaćena, poštovana i cenjena naučnica oblasti koja je prevashodno muška, iziskuje mnogo ulaganja i rada, međutim, daleko je od nemogućeg.
„Voljela bih da ovaj intervju pročita da neka druga mala Elma i shvati da se ona i ja ne razlikujemo. Da sve korake koje sam ja prošla, može i ona. Iako sam se u poslovnom svetu sretala s diskiminacijom žena vrlo sam optimistična i raduju me promjene na bolje, koje svakim danom vidim. Moguće da su u mom balonu, stvari malo ružičastije nego van njega. Svakako, sigurna sam da će moja kćerka ili kćerke, moja bratanična i moje male kume živjeti u svijetu koji će biti više fer i koji će im pomoći da i više rašire svoja krila nego mi danas “, zaključuje Elma.
Nastavak priče o našim uspešnim ženama u Beču pročitajte na sledećoj strani!
