Zoran Pejić Peja spada u jedno od najprepoznatljivijih TV lica regiona. Sa njim smo eksluzivno razgovarali o njegovoj karijeri, počecima, kao i o estradi.
KOSMO: Kako ste se odlučili za karijeru voditelja nakon što ste kao mladić želeli da postanete glumac?
Zoran Pejić Peja: Pokojni Vojin Vojinović, koji je ujedno i bio radijski mag. On je tada rekao: Treba poslušati jednog čoveka sa Radija 101. Treba poslušati njegov način obraćanja, humor i šarmatnost. Otišao sam na Fakultet dramskih umetnosti, ali sam zakasnio pet dana na upis. Rekli su mi da dođem sledeće godine, ali se u međuvremenu desio život i ja nikada nisam otišao. Otišao sam u drugom smeru, otvorio sam restoran. To je bio period kada sam upoznao Vojina i pokušao sam da budem radijski voditelj. Kada je Željko Mitrović otvorio radio Pink i jednom prilikom me Željko pitao čime se ja bavim, a ja sam mu odgovorio da sam ja radijski voditelj. Nikada u životu nisam do tada radio na radiju niti sam se bavio tim poslom. Zašto sam u tom trenutku to rekao, ja ni sam nisam siguran. Željko me tada pozvao da dođem da radim, odnosno da dođem na jednu probnu emisiju. Saznao sam ko pušta muziku i pripremio sam muzički set. Pre početka emisije sam popio nekoliko pića, međutim u momentu kada sam krenuo u eter, odmah sam se otreznio. Moram reći da je prva emisija bila veoma uspešna i puna smeha. Željko se oduševio i ja sam dobio posao na Pinku. Nakon dugo vremena traženja sebe u tom poslu, uspeo sam da pronađem ono što sam ja. Željko mi je jednom prilikom onda rekao kako se vidi iskustvo u mom radu, a ja sam mu tada rekao kako nikada pre nisam radio taj posao. On nije mogao da veruje.
„Nakon dugo vremena traženja sebe u tom poslu, uspeo sam da pronađem ono što sam ja“, kaže Peja.
Proveli ste nekoliko godina radeći na televiziji koja je u vlasništvu Dragane Mirković. Kakvo je Vaše iskustovo rada sa njom?
Dragana i njen suprug Toni su veliki profesionalci. Uvek su brinuli o svojim zaposlenima. Jedan od primera je da nikada kao tim ne bismo seli jesti, a da se ne sačekaju svi zaposleni. Plata je uvek bila nekoliko dana ranije, te radeći sa njima zaista nikada nisam imao problema. Imali su uvek osećaj za druge ljude i brinuli su o svima.
Emisija ,,A što ne bi moglo“, danas poznatija kao ,,Pesme za dušu“ ono po čemu ste najviše prepoznatljivi. Kakav je osećaj trajati toliko dugo?
Ta emisija je moja lična karta rekao bih. Ona je zaista bila nešto drugačije i nešto po čemu me naši ljudi prepoznaju, kako na Balkanu, tako i u celoj Evropi. Pored toga što je naziv ,,A što ne bi moglo“ veoma zanimljiv, ujedno je i fraza koju bi ljudi koristili u svakodnevnom životu. Na primer, kada odete u pekaru i pitate: ,,Može dve kifle“, dobijete veoma često odgovor: ,,A što ne bi moglo“. Ta fraza je postala, zajedno sa emisijom, veoma poznata.
Fraza: „A što ne bi moglo“ počela je da se koristi i u svakodnvenom životu u celoj regiji, zahvaljujući emisiji.
Kosmopolitski deo priče jeste i pečat koji je ostao u tom vremenu kada je izašla ta emisija. Emisija sa pokojnim Šabanom Šaulićem i Vericom Šerifović je imala gledanost preko 100 posto. Tada se Verica Šerifović prvi put pojavila, a sutradan je postala zvezda. U toj emisiji stvoreni su i mnogi drugi pevači, kao na primer Željko Samardžić. Sa Nadom Topčagić je emisija trajala skoro tri sata, a prva emisija koju smo snimili bila je sa Anom Bekutom. Za razliku od tadašnjih voditelja koji su emisije vodili kao da su vodili dnevnik, ja sam promenio način vođenja emisije, te sam na primer, prvi put pitao Anu Bekutu šta je kuvala za ručak. To je za to vreme, bilo do neviđeno i nešto sasvim novo. Danas sam ponosan na sve što smo uradili.
Kakvo je Vaše iskustvo u radu sa pevačima?
Emisija ,,A što ne bi moglo“ proizvela je mnogo pevača. Neki ipak nisu dopustili da se emisija sa njima emituje jer da bi se izdržao tempo emisije, moralo se zaista pevati na visokom nivou. Nekada su pevači imali autoritet. Znalo se kada u sobu uđe jedan Šaban, jedna Ana Bekuta. Mlađi pevači su imali poštovanja i znali su kako treba da se ophode prema starijim kolegama. Danas je situacija skroz drugačija. Mladim pevačima fali poštovanje, ne samo prema starijim kolegama, nego generalno osoblju i ljudima koji sa njima rade. Došlo je do toga da je sve dopušteno i u tom moru te dopuštenosti, ne postoje granice, ni ljudske, a ni profesionalne.
S obzirom da ste poznati po anegdotama, možete li nam ispričati jednu?
Jednom prilikom sam putovao sa Gocom Božinovskom, mojom kumom, iz Pariza u Milano. Bili smo veoma umorni, te kako smo poletili, tako smo i zaspali. Jednog trenutka se pilot javio na francuskom, a ja ga nisam razumeo. Okrenuo sam se prema drugaru i pitao ga šta to znači, a on mi je rekao da se avion zbog nevremena mora vratiti u Pariz. Tako je avion sleteo u Pariz, Goca, koja je sve vreme spavala se probudila, i rekla: ,,Bože, pogledaj ovaj aerodrom isti kao u Parizu“. Naravno, ja sam tek tada shvatio da je ona sve vreme spavala i da nije čula kada je naš drugar rekao da se avion mora vratiti u Pariz.
Koliko često dolazite u Beč i kojim povodom?
Dugi niz godina i veoma često dolazim u ovaj grad. Moj najveći motiv jesu moji prijatelji koji žive ovdje. Kada dođem, obavezno je da se lepo provodimo, šetamo, idemo u banje i uživamo. Ovoga puta su me ugostili moji prijatelji Slaviša i Silvana koji su ujedno i vlasnici autoperionice Elite Car Wash. Tako da će sada i moj auto apsolutno zadovoljan našom posetom Beču (smeh). Oni su jedni od retkih koji se zaista detaljno brinu o svojim mušterijama. Inače sam poznat po tome da obraćam pažnju na sitnice, a kada Silavana i Slaviša operu moj auto, onda zaista ne mogu nijednu grešku da pronađem. Pravih i iskrenih prijatelja danas je sve manje, a oni su zaista moji pravi prijatelji i uvek mi je zadovoljstvo posetiti ih.
Folge uns auf Social Media!
