Marko Selic Marcelo, pisac kome se, kako kaže, dogodila muzika svojim poezijom i prozom već dve decenije ogoljava balkansku realnost i gađa pravo u centar problema i čak van konteksta muzike. Kakva je društveno-politička, ali i muzička realnost Balkana, Marcelo je govorio za KOSMO nakon svog koncerta u Beču u organizaciji Srpskog kulturnog foruma.
KOSMO: Godinama unazad važite za autora koji, sudeći po stihovima, u srž poznaje društvo u kome živi. Veliki broj ljudi smatra da na pravi način, bez zadrške, ukazujete na društveno-političke prilike Srbije. Kako biste kao građanin, ali i kao muzičar i pisac, opisali situaciju sa kojom se Srbija probudila 4. aprila nakon izbora?
Marko Selic Marcelo: Nije se probudila, nažalost. Anestezija se ipak pokazala predubokom. Ili su pak ljudi pomislili da sada, zbog svetske situacije, nije trenutak za domaća previranja. Ili nisu pomislili ništa. Sve je mučnije o tome govoriti, to su moji ljudi i moja zemlja, a ovo nisu hladne analize iz laboratorije izmeštene u nekakvo drugde. Posmatram situaciju nalazeći se i sam u njoj. Ali izgleda da ovde postoji nekoliko stvarnosti odjednom, eto. Rapidno mi ponestaje drugih objašnjenja.
Lesen Sie auch:
„Ne pamtim bombe, ali svi vidimo šta su za sobom ostavile"Imala sam četiri i po godine kada je počelo bombardovanje, zato verovatno i ne pamtim kako izgleda kada ti oko glave padaju bombe. Negde, u nekom delu mozga
Iako po profesiji niste politikolog ili sociolog, Vaše kritičko promatranje društva odobravaju čak i brojni stručnjaci. U pesmi „Udahni”, kojom otpočinje Vaš aktuelni album „Nojeva varka”, kažete: „Devedesete ispred i iza… Kao da sam dva‘es godina bio u komi i probudio se danas.” Je li Srbija i dalje u devedesetim? Šta to narod radi poslednjih 30 godina?
Marko Selic Marcelo: Celi region je. Doduše, to je sad neka razblažena verzija devedesetih – izostaju oni najgori, najcrnji sastojci. Nema rata, nema sankcija, bombardovanja, što je, naravno, odlično. Ali je žalosno što nam otprilike tako i glase sva očekivanja od života: samo nek nije rata, sankcija, bombi. Znamo kako izgleda goli užas, pa nam je svako iole blago stanje jednako blagostanju. Međutim, političke elite svako malo zveckaju oružjem u marketinške svrhe svojih fotelja, a mi smo se zaglavili u stanju koje se zove ne-rat. Prijatelj koji se godinama bavi izgradnjom mira i radom u podeljenim sredinama rekao mi je taj termin: to je ono što, na svu sreću, nije rat – ali nije sasvim sraslo u mir. Nizak standard koji ponegde sasvim prelazi u siromaštvo zasigurno ne pomaže toj opštoj klimi. Ljudi sastavljaju kraj s krajem, iste vođe vodile su nas i u rat i u EU, nikome tu više ništa nije jasno. Dakle, šta radimo 30 godina? Živimo na periferiji sebe i odatle kibicujemo sopstvene živote kao da su tuđi.
Dakle, šta radimo 30 godina? Živimo na periferiji sebe i odatle kibicujemo sopstvene živote kao da su tuđi.
Marko Selic Marcelo
U pesmi se poručuje i ovo: „Udahni i pusti, daleko plovi brod. Udahni i pusti, taj svet nije tvoj.” Čija je onda država ukoliko nije država svog naroda tj. prosečnog građanina?
Marko Selic Marcelo: To sam rekao u svoje ime. Izbori su, pak, pokazali da većina misli da je sve u redu. U tom smislu, ovo jeste i uvek će biti moja zemlja – ali nije moja država. Država je trenutno organizacija koja parazitira na mojoj zemlji. Da li ja mislim da ta organizacija apsolutno radi protiv građana? Nažalost, da. Da li građani, međutim, imaju išta protiv? Nažalost, ne. Ne baš nešto masovno.
Pesma „JBG“ skrenula je pažnju javnosti na suštinske probleme društva kao što su pranje od odgovornosti, nacionalizam, isključivi individualizam ili lični profit, koji se kriju iza najčešće poštapalice našeg naroda. Dokle seže odgovornost države, a od kog trenutka smo sami odgovorni za ono u čemu živimo?
Marko Selic Marcelo: Pesma govori upravo o tome da smo mi svoju odgovornost većinski odbili, a odbila ju je i država; možemo da se bizarno zabavljamo razmišljajući o tome koja je od te dve neodgovornosti odgovorna za nastanak one druge, princip kokoška-jaje. Ali obe su svakako tu. Međutim, svet kao takav nije na dobrom mestu, nije ni samo do nas. Nacionalizam je već godinama bujajuća tendencija širom atlasa. Što reče nedavno Miljenko Jergović na jednoj tribini na kojoj smo zajedno učestvovali, kad svet bude odlazio dođavola – biće u tome samo jedna utešna stvar: to neće biti autentično naš, balkanski problem. I zaista, teško bi nas bilo optužiti da smo jedini ludi danas. Pitanje (ne)odgovornosti za budućnost može se postaviti mnogo kome. Ako, na primer, Putin zna za frazu „jbg”, kladim se da je ovih dana često izgovara, makar u sebi. Dakako, to nam ne sme biti izgovor za naše lokalne nevolje, nipošto – ali nije ni sasvim nepovezano.
Nastavak intervjua na sledećoj stranici…
Folge uns auf Social Media!
