Start BKS Naši u Austriji i korona: „Oprez – da, panika – ne!“
KORONAVIRUS

Naši u Austriji i korona: „Oprez – da, panika – ne!“

Sabiha_Marengo
Sebiha Zečić, Besitzerin vom Marengo-Restaurant: "Wir lassen uns nicht unterkriegen". FOTO: zVg

Napad Coronavirusa promenio nam je svakodnevicu, suočio nas je sa strahom od nepoznatog.

Verovatno smo svi imali želju da bežimo, ali smo znali da nemamo gde jer Corona je svuda u svetu. Već mesec dana svi nastojimo da što normalnije živimo u nametnutim suženim okvirima, da izvršavamo svoje obaveze, poslovne i privatne, te da novonastale okolnosti prebrodimo sa što manje posledica. Tako je u svim sferama društva, o čemu svedoče pripadnici naše zajednice sa kojima je KOSMO razgovarao. 

Objavite rat virusima!
Manje-više nam je svima poznato kako funkcioniše zdravstveni sistem u doba Coronavirusa. Kućni lekari rade pod posebnim režimom, propisanim od strane Lekarske komore, a važna beneficija za pacijente je mogućnost da lekarske usluge dobiju elektronskim putem (otvaranje i zatvaranje bolovanja, dobijanje različitih potvrda i recepata). Po rečima naše stalne saradnice, dr. Vesne Budić Spasić, njeni pacijenti sve više se raspituju kako da se bore protiv virusa, svesni da tako objavljuju rat i CoV. Ovo su njeni saveti:

„Virusi su paraziti kojima je za razmnožavanje potrebna ćelija kao domaćin. Tek kada uspeju da uđu u ćeliju, oni mogu da izazovu bolesti. Protiv njih se najefikasnije borimo preparatima koji ćeliji pomažu da prepozna uljeza i da ga sama uništi. Ako nahranimo i pojačamo ćeliju, ona će se sama izboriti protiv parazita. Ćeliji su u svakom trenutku potrebni minerali, vitamini, aminokiseline i masne kiseline. Sve nabrojano ima svoju ulogu pojedinačno, a najjače je udruženo delovanje. Kod visrusnih infekcija koje najčešće napadaju epitelnu ćeliju ili sluzokožu, tj organe, a najlakše organe za disanje, najboljima su se do sada pokazali: cink, vitamin C, vitamin D, aminokiselina Lysin i nezasićene masne kiseline. Ako još malo pomognemo podizanje imuniteta na sluzokoži creva bogatim probioticima i L glutaminom, postižemo odlične rezultate. Važni saigrači su i homeopatski preparati, najčešće biljnog porekla, poput Engystola i Echinacea. Za sve one koji žele da se zaštite ili da se izleče od virusnih napadača, preporučuju se ovi preparati koji deluju antioxidativno i imunološki. U borbi protiv virusa posebno se ističe vitamin C, koji se u obliku preparata za vensko davanje zaista pokazao izvanrednim. Viskodozirani vitamin C 7.5 g, koji se u toj dozi ne može uzimati oralno, deluje brzo i efikasno na sve vrste virusnih oboljenja, posebno kod gripa, herpesa i mononukleoze.“

Bosnisches Ehepaar aus Wien spendet Heimat tausende Schutzmasken

Online škola
Jedna od prvih mera Vlade u borbi protiv širenja Coronavirusa, bilo je zatvaranje fakulteta, škola i dečjih vrtića. Srećom, ostanak dece kod kuća nije značio i lenstvovanje jer je obrazovni sistem profunkcionisao putem interneta. Svaka škola se odlučila za sopstveni model, u kojem roditelji imaju važnu ulogu. Kako se najmlađi snalaze i da li uspešno savladavaju gradivo, da li su majke preopterećene dodatnom obavezom, pitali smo trostruku mamu Anu Trajković Stojanović, defektologa po struci.

Ana Trajković: "Für Eltern hat diese Zeit viele Vorteile".
„Online škola izvandreno funkcioniše“, kaže Trajković.

„Dvoje moje dece su školarci, dok je najmlađe u vrtiću. Stariji su samostalni, uče sami, a ja sam uz njih da pripomognem. Ovaj oblik učenja je izvanredan, deci se dopada jer mnogo vole svoje lap-top uređaje i telefone koji su im veoma korisni. Sreća je što se ništa od gradiva ne propušta, kontinuitet postoji. Ja sam mirna i zadovljna jer znam koji sadržaji im sada okupiraju pažnju, pa ne moram stalno da kontrolišem da im pažnju ne zarobi neki neprimereni sadržaj na internetu. Moj sin je u sedmom razredu, a sva pitanja, odnosno testove, dobija i radi preko jednog programa, a otprilike sat i po kasnije, dobija odgovor o uspehu. Ukoliko na neko pitanje ne zna odgovor, traži ga preko interneta, što je takođe vid osamostaljivanja. Moja ćerka je u trećem razredu i oni još uvek nisu samostalni kao stariji. Dobila je sedmične mape sa različitim predmetima po kojima radi od ponedeljka do petka. Uz pomoć kompjuterskog programa, ona bira knjigu koju će da čita. Nakon završenog čitanja, ima tridesetak pitanja na koja treba da odgovori, a nastavnici zaključuju koliko je bila zainteresovana i skoncentrisana. Ona takođe sa učiteljicom i drugarima iz razreda svakog dana po sat vremena ima video-konferenciju. Deca se vide, to im učvršćuje osećaj zajedništva, a učiteljica im postavlja pitanja na koja mališani daju odgovore. Ako znamo da je epidemija sve nas zatekla nespremne, moram naglasiti da online škola izvanredno funkcioniše, a korisna je i za roditelje jer, radeći sa decom, nemaju vremena da se previše bave crnim mislima, da upadaju u depresiju i druga nezdrava stanja“.

Odlazak na posao sa strepnjom
Za razliku od ljudi koji su u potpunoj izlolaciji, oni koji svakodnevno imaju radnu obavezu osećaju strah od virusa. Koliko god da se primenjuju mere zaštite, svako nakašljavanje u blizini se doživljava kao pucanje virusima direktno u imuni sistem. Kako to izgleda u praksi, KOSMO je pitao Tatjanu Žigan Đelić, radnicu koja svakog dana odlazi na radno mesto.

Dieses Bild hat ein leeres Alt-Attribut. Der Dateiname ist zzzz.jpg
Tatjana Žigan Đelić: „Strah me da nešto ne pogrešim, inficiram sebe i porodicu“.

„Kad su uvedene restriktivne mere, mi koji smo morali nastaviti sa radom u firmi smo dobili propusnice za kretanje po gradu. Do sad mi je niko nije tražio na uvid, ali nije ugodan osećaj kad čovek postane svestan da postoje ograničenja te vrste. Ne može mi biti svejedno kad krenem na posao, a samo slušam o opasnostima koje vrebaju sa svake strane. Kad god je to moguće, na posao odlazim kolima, ali ima dana kad koristim javni prevoz. Od stana do firme menjam četiri prevozna sredstva. U prva dva nema gužve, u trećem se još uvek može držati distanca, dok je vožnja autobusom do krajnjeg cilja u ovom času horor jer se ne može držati rastojanje ni od 20 cm. Uvek imam rukavice i masku, ali to nije prevelika garancija da sam zaštićena. U firmi je jednostavnije jer trenutno u ogromnoj zgradi ima samo nas nekoliko. Držimo rastojanje jedni od drugih, ne sedimo u zatvorenim malim prostorima. Priznajem, mala doza panike postoji u meni, ali držim je pod kontrolom. S obzirom da ja jedina radim van kuće, moj najveći strah je da bih mogla doneti virus i naškoditi mojoj porodici“.

Izolacija u studentskom domu
Nakon zatvaranja fakulteta, mnogi studenti našeg porekla, koji studiraju u Beču, odlučili su da period izolacije provedu sa svojim familijama. Na to je u velikom broju slučajeva uticalo zatvaranje ugostiteljskih lokala u kojima studenti najčešće rade, zarađujući novac za život. Ipak, ima i onih koji su ostali, a među njima je Aljoša Savić, koji stanuje u studentskom domu, gde provodi najveći deo vremena.
„Radio sam u jednom baru, pa sam uspeo da uštedim nešto novca, što mi u ovim uslovima puno znači jer mogu plaćati dom. Među studentima je pokrenuta peticija da se za ovaj semestar ukine školarina, koju sam i ja potpisao, uz nadu da će nadležni imati sluha za nas. Moja familija je u Banja Luci, stalno sam u kontaktu sa njima jer oni brinu za mene, kao i ja za njih, naročito za starije članove. S obzirom da su mi za fakultet neodrađene ostale laboratorije, a to se ne može završiti online, ne učim mnogo. Čitam knjige koje su čekale da za njih nađem vremena, slušam muziku, gledam neka predavanja, mnogo više nego do sada telefoniram sa prijateljima, družim se sa kolegama iz doma. Imam osećaj da smo jedni drugima postali bliži i da nam je komunikacija kvalitetnija, nego što je bila pre izolacije“. 

Humanost za divljenje
Zatvaranje svih ugostiteljskih lokala za mnoge je značilo gubitak posla, a ova mera je vlasnicima donela ozbiljne brige, koje neće nestati ni kad skinu katance sa vrata svojih lokala. Naša sagovornica Sebiha Zečić, vlasnica bečkog restorana „Marengo“, nije dozvolila da je nakon prvog šoka oduzme panika, nego je zasukala rukave i krenula u akciju.

„Kad su saopštene mjere koje se tiču ugostiteljstva, nije mi bilo lako. Bilo mi je jasno da se restoran zatvara na neodređeno vrijeme, što me je dovelo u nezavidnu poziciju. Naglašavam da smo mi porodični restoran i ja svoje zaposlene doživljavam kao proširenu porodicu, pa zato nikome od njih nisam mogla dati otkaz jer među njima ima samohranih majki i mladih roditelja, a svi zavise od te plate. Zato smo u nekoliko narednih dana organizirali kućnu dostavu, što nismo nikad ranije radili i to solidno funkcionira. Pored ovoga, ja sam odlučila da pomognem starim i nemoćnim ljudima, koji žive u blizini našeg restorana u 12. Bezirku. Mnogi od njih su bili vidno uznemireni, nisu se odmah snašli u novim okolnostima, nisu nabavili dovoljno namirnica, a rečeno je da ne treba da izlaze iz svojih domova. Kako smo mi u restoranu imali velike zalihe namirnica, oglasili smo na socijalnim mrežama svoju namjeru i već nakon par dana su se javili prvi ljudi iz našeg komšiluka. Počeli smo im na kućne adrese isporučivati ručak, naravno besplatno, a spisak se širio. Nemam riječi kojima bih opisala njihovu zahvalnost i radost kad im neko od nas dođe na vrata jer je puno onih čija djeca ne žive u Beču. Dnevno isporučimo 25 do 35 obroka, a ako bi ih bilo i više, ne bih to odbila“.