Već godinama me nagovaraju da makar deo leta provedem na obali nekog stranog mora. Ipak, ne da mi se jer i dalje u duši tvrdoglavo negujem sećanja na prelepo, ali davno prošlo vreme…
Moji mladi prijatelji već u novembru znaju gde će sledećeg leta, poput ptica selica, odleteti na more. U to vreme cene rezervacija su još uvek povoljne, a odluka zavisi od broja zvezdica koje hotel ima. Važno im je da to bude „all inclusive” ponuda, kako bi im egzotične koktele konobari služili i dok su u vodi, da na švedskom stolu ima i ptičjeg mleka, a da peškiri budu savršeno mekani za brisanje osetljive im kože zadnjeg dela tela. Oni tvrde da Jadran ne pruža vrhunski komfor u skladu sa previsokim cenama, pa Turska, Egipat, Tunis i Grčka postaju omiljene destinacije. Da me pogrešno ne razumete, sve je stvar ukusa, želja i dubine džepa, pa zamerke nema. Mladi ljudi ne poznaju granice, a sećanja ih ne drže zatočenima, poput nas precvalih, da ne kažem starih.
Putovanje ka moru
Da bi vam bilo jasnije o čemu se radi, pokušaću da kroz reči izlijem delić uspomena na Jadran u koji je moja generacija sidro trajno spustila pre više decenija. Naime, to je bilo jedino more za koje smo znali, ako se izuzme globus na kojem smo bez problema pronalazili i druga. Na more se putovalo autobusima, vozovima, a dobrostojeće porodice su uspevale da se, zajedno sa prtljagom, spakuju u svoje „Fiće”, „Stojadine” i druge, tada dostupne automobile. Svejedno koliko dugo je put trajao, „kuvanje” bez klima uređaja se podrazumevalo, ali čega nije bilo, bez toga se moglo, zar ne? Uostalom, ni danas ne znam da li je u to davno vreme negde na tržištu bilo klimatizovanih prevoznih sredstava. Možda će neko od vas pomisliti da smo bili zaostali, ali ne sme se zaboraviti da pišem o drugoj polovini prošlog veka u tada još velikoj Jugoslaviji. Nego, da se vratim na dugo putovanje ka moru, kad je pečeno pile bila istinska gozba, a ugrejanoj vodi „česmovači” nije se nalazila mana. U to vreme duvan nije bio zabranjen u javnim prevoznim sredstvima, ali niko od nepušača nije se bunio zbog gustog dima. Kad nije bilo rezervacija, u vozovima se sedelo i spavalo po hodnicima. No, mladost je sve mogla da podnese zarad par obećavajućih sedmica brčkanja u Jadranskom moru, svejedno gde od Istre do Ulcinja.
Smeštaj je bio skroman
Bilo je i u to vreme na Jadranu hotela, ali naša srednja klasa u njih nije zalazila. Pogađate – bilo nam je preskupo. Na severnom delu obale, u hotelima su odsedale austrijske i nemačke sobarice, metalski radnici i slična elita sa bogatog Zapada. Na južnom delu Jadrana strane goste su činili istočnoevropski turisti, mahom tadašnji Čehoslovaci. Sećate li se, imali su i oni tada zajedničku državu? Naša radnička klasa uglavnom je letovala u velikim sindikalnim odmaralištima, koja su velike firme gradile duž cele obale. Uz skromni smeštaj, obično je tu bila i menza koja je nudila tri kalorična obroka. E, to vam je bio „YUall inclusive” aranžman, koji je podrazumevao i kulturno-umetnničke sadržaje koje su kreirali sami gosti odmarališta. Pevali su se muzički hitovi, organizovala su se i razna takmičenja, pa dosadno nije bilo. Deca i mladi su bili na sigurnom, a prve simpatije koje su se rađale na morskome plavom žalu, pamtile su se i prepričavale. Neke su prerastale i u ljubavi za ceo život.
U vreme o kojem setno pišem, bili su na ceni i auto-kampovi, mada ponekad i bez auta. Bilo je važno da se poseduje šator i dodatna oprema, pa da se logoruje negde na peni od mora. Kolektivni toaleti, red tuševa, obično bez tople vode, spadali su u osnovnu infrastrukturu. Plinsku bocu za kuvanje kafe, a često i jednostavnijih obroka, kamperi su donosili sa tobom. Lepo je sve to bilo, ako se izuzmu komarci i drugi insekti, a komfora nije bilo ni u naznakama. Letovanja u privatnom smeštaju bila su takođe popularna, povoljna i korisna, kako za turiste, tako i za stanovnike primorskih mesta. Oni su znali da tokom celog leta spavaju na podu u jednoj prostoriji, kako bi od polovine juna do kraja avgusta iznajmili sve krevete. Bili su to vrlo korisni finansijski dodaci tamošnjim porodicama.
A na plažama se uživalo
Kad se danas pogledaju stare fotografije sa plaža, zatečeni smo čak i mi koji smo bili deo tadašnje realnosti. Svejedno da li su bile peskovite ili šljunkovite, plaže su bile prepune običnog sveta. Kad kažem „običnog”, ne mislim ništa loše, naprotiv. Mada, možda bi bilo prikladnije da kažem da je to bio normalni svet. Ležaljki gotovo da nije bilo, a najveći nivo luksuza bili su retki suncobrani i dušeci na naduvavanje. Najveća razlika u odnosu na današnje vreme je činjenica da nije bilo mobilnih telefona, pa su ljudi razgiovarali jedni sa drugima, družili su se, igrali karte ili skakali za loptom. Često bi se čuo radio jer su pojedinci na plažu donosili tranzistore na baterije. Uh, bio je to svojevrsni luksuz, a nije nikom smetalo kad začuje muzičke hitove tog vremena, naprotiv. Na plaži se brzo ogladni, pa su se svuda videle porodice koje su sa apetitom jele kriške hleba namazane paštetom, a bilo je tu još sira i paradajza, dok se žeđ gasila običnom vodom. Sa nostalgijom se sećam dece kojima su majke davale kriške lubenice, a mališani su ih grizli dok im se sok slivao od šaka do lakata, a onda i po golišavim stomacima. Problemi su nastajali kad bi se pojavile ose.
Pravila estetike i mode
Moram da napomenem da su tadašnji estetski zahtevi bili u skladu sa prirodom. Od žena se nije očekivalo da budu tanke, zategnute i napućene. Naravno, nije postojala ni estetska medicina, pa je dame onog doba odlikovalo isključivo ono što im je rođenjem dala majka. Dodaću i činjenicu da depilacija određenih delova tela nije bila obavezna, pa su na plažama žene bez ustručavanja pokazivale maljave noge i pazuhe. Što se mode tiče, žene srednje klase su imale svoje krojačice, pa su na moru nosile par haljina koje su menjale iz večeri u veče, dok se šetalo na korzou. Iz bašta hotela i restorana je dopirala živa muzika, a najveći izdatak je bio odlazak na deset sa lukom, ćevapa naravno, ili na sladoled. Ipak, mladima je najlepši provod bio uz gitaru na plaži, gde bi se često dočekivala zora.
Za kraj…
I na kraju ove moje šetnje hodnicima sećanja, naglašavam da uopšte ne tvrdim da je nekadašnje vreme bilo bolje i lepše. Da, danas je sve neuporedivo luksuznije i lakše, vidici su širi, izbor je veći. Ipak, uprkos svom bogatstvu koje nam je dostupno, sećanja treba da negujemo jer ona su temelj našeg postojanja. Umesto da se stidimo onog što smo nekad bili, treba da čuvamo korene. Ja odoh na Jadran, a vama svima želim lepo i zabavno leto!
Folge uns auf Social Media!
