KOSMO: Kako biste potaknuli mlade ljude da se uključe u aktivizam i borbu za ljudska prava?
Lana Bastašić: Iako ne živim na Balkanu, te sam na neki način privilegovana, mišljenja sam, da treba da se reaguje na svaku nepravdu, koliko god ona bila mala. Bilo da se dešava u učionici, na ulici ili kod kuće. Mora biti reakcija na ono što osjetimo. Smatram da djeca i mladi osjete instiktivno da nešto oko njih nije uredu. Trebamo da reagujemo na svako isključivanje naših vršnjaka, da se borimo protiv toga i da se borimo za jezik koji treba da bude inkluzivniji. Dosta vjerujem u mlađe generacije. Koliko god da internet donosi zla, toliko donosi i vrata u neki drugi svijet, mogućnosti i identitete. Vjerujem da će te generacije, koje dolaze, biti dosta humanije i imati dosta više empatije, znanja i, ako ništa, prihvatanja različitosti. U tom smislu sam optimistična. Moj savjet je da se uvijek reaguje, čak i ako se radi o nekoj sitnici koju je neko rekao. Male stvari uvijek vode ka većima.
Kako Vam je u Berlinu, kako se snalazite sa njemačkim jezikom?
Lana Bastašić: Trenutno mnogo putujem, pa se trudim, kada sam u Berlinu, iskoristiti vrijeme kako bih upoznala grad. Studirala sam anglistiku, te sam se veoma rano susrela sa germanskim zvukom jezika, jer smo slušali na fakultetu staroengleski, koji je sličan ovoj grupi jezika. Tako da ja zapravo volim germanske jezike i dopada mi se njihov zvuk.
,,Vjerujem da će te generacije, koje dolaze, biti dosta humanije i imati dosta više empatije, znanja i, ako ništa, prihvatanja različitosti.“
Zanimljivo je da mi se francuski ne dopada. Njemački sam počela učiti prije nego što sam došla u Berlin. Dopada mi se jer je veoma logičan jezik, i sve ima smisla, bar donekle. Jako uživam u ovom procesu. Toliko je divno kada počneš da učiš neki novi jezik. To je način da mozak ostane agilan, i da otkriješ neke nove stvari. Ne znam dokle će to ići, ali za sada uživam.
KOSMO: U nekoliko svojih intervjua, rekli ste da ste introvertna osoba i da Vam promocija, intervjui i razgovori o Vašem životu, ponekad teško padaju. Da li ovo vremenom postalo lakše?
Lana Bastašić: Svi se mi krećemo u tom spektru između ekstrovertnosti i introvertnosti. Činjenica jeste da sam počela da pišem jer volim da budem sama. Onda me to dovelo do toga da moram da putujem, da idem na promocije i radim intervjue. Naučila sam da je to dio ovog posla i da to radim za svoje knjige, više nego za sebe.
Lanina zbirka priča „Mliječni zubi” na njemačkom jeziku je prevedena pod nazivom „Mann im Mond”.
Takođe drago mi je kada sa mlađim generacijama mogu podijeliti svoje mišljenje. Ipak, i dalje sam osoba kojoj je potreban mir, samoća i tišina. Na taj način punim baterije. Sve više razumijem pisce koji se kriju iza pseudonima, jer sve može da bude previše, a pisanje, pogotovo proze i fikcije, zahtijeva osamu i ulazak u jedan drugi svijet. U ovom trenutku pišem manje nego što bih voljela, baš zato što moram da se bavim tom drugom stranom ovog posla. Ali i ja, kao i svi ostali, učim.
KOSMO: Koji Vam je sljedeći plan? Možemo li uskoro očekivati neku novu knjigu?
Lana Bastašić: Ja sam trenutno na rezidentnom programu DAAD u Berlinu. Prijavila sam se sa idejom romana na kojem sada i radim. Samo mi je trenutno jako teško uskladiti sva putovanja, promocije i pisanje, tako da roman napreduje polako. Nisam jedan od tih pisaca i spisateljica koji će u kratkom periodu objaviti dosta knjiga, ja volim sporije to da radim. Čak i ako za života napišem dva, tri romana, biće mi sasvim dovoljno. Ne bih za sada da otkrivam o čemu se radi, jer svaki put kada otkrijem svoju ideju, želja za pisanjem me prođe (smijeh). Samo bih rekla da je centralna tema nostalgija i dodala: ako je roman „Uhvati zeca” bio pokretan ovaj će da bude dosta smireniji. Toliko mogu da otkrijem za sada.
